Šetam Gospodskom sa porodicom. Zaustavi me nepoznat čovjek i
srdačno pozdravi. „Samo hrabro, znajte da smo uz vas. Podržavamo vas i mi i sve
koje poznajemo, ali ne smiju ljudi javno, boje se.“ Njegova žena ga povuče za
rukav. „Dobro je, pazi šta govoriš, hoćeš i ovo malo što imamo da nam otmu.“ On
promrmlja „pazim, ne brini, moram čovjeka da pozdravim...“.
Mogu da razumijem obične građane, sa nekim malim izvorom
prihoda koji ih prehranjuje (mala tezga na ulici, državni posao, itd.). Boje se
i to malo da ne izgube, da se ne zamjere režimlijama, da ih ne unište.
Manje mogu da razumijem nezaposlene i one koji nemaju više
šta da izgube, a boje se i da dišu, a naročito da se javno eksponiraju i
ispolje svoje opravdano nezadovoljstvo.
Nikako ne mogu da razumijem akademske građane, profesore i studente,
one koji moraju da razmišljaju o tome kuda ovo sve vodi. One koje mora da krasi
mladalački bunt i želja da se izbore za svoju generaciju i svoju budućnost.
Zašto oni ćute? Zašto ih ništa ne interesuje? Zašto kao nojevi zabijaju glavu u
pijesak?
Nedavno su, na pravdi Boga, optužili prof. Jugoslava
Jovičića da je, dok je par mjeseci bio savjetnik u Ministarstvu trgovine i
turizma RS, navodno ukrao originalni ugovor o prodaji „Boske“!?! Zato ga, ko biva, nema i ne može se
ništa učiniti po pitanju sveg kriminala koji je učinjen i o kome svi sve znaju
osim MUP-a i nadležnih tužilaštava. Ni gluplje i apsurdnije optužbe, ni većeg
muka i odsustva reakcije javnosti!
Pitam se šta rade kolege profesora Jugoslava Jovičića? Ćute
i zadovoljni su, jer nisu oni izabrani za žrtveno jagnje u borbi kriminalnog
režima protiv kriminala i korpcije? Ne dižu svoj glas, jer su srećni što se to
njima nije dogodilo? Ne pišu otvorena pisma podrške svom kolegi, jer intimno
misle da tu nisu čista posla i da gdje ima dima ima i vatre?
A šta je sa studentima? Profesor ih ne interesuje, to je
njegov problem, šta oni imaju sa tim? Njih ništa ne interesuje, nemaju vremena
ni za šta, a studiraju najvjerovatnije samo zato što su im tako rekli mama i
tata? Nije njihovo da ustanu u odbranu profesora, pa njega ne brane ni njegove
kolege! A ni roditelji ih nisu zato poslali na studij, da se bune i brane
profesore, nego da nekako dođu do te
diplome, pa onda valja naći neku vezu za državni posao...
I tako se krug zatvara. Ne bune se ni mladi ni stari. Ni
nezadovoljni. Ni obespravljeni. Ni poniženi. Ni uvređeni. Mrtvo je more građanskog
pasivizma.
A ja vam kažem, ne bojte se kukavica ljudi! Oni se boje više od vas!
Znaju šta su vam uradili. I znaju da sve dolazi na naplatu.
Нема коментара:
Постави коментар