„Ти си дезертер“, рече
Ненад Стевандић Вукоти Говедарици и спомену погинулог брата и петорицу
припадника Студентске бригаде ВРС, па ме врати далеко уназад, у ратне године,
године страдања, патње, погибија, године када се стварала Република Српска.
Врати ме Стевандић у вријеме када сам готово свакодневно остајао без неког блиског,
вољеног, драгог рођака, пријатеља, саборца. И готово да не прође ниједан дан, а
да их се не сјетим. Сјетим се и свог ратног пута, на који сам
поносан.
Имао сам част и да
обављам неке од најодговорнијих државних функција у Републици Српској и никада
у свом раду нисам заборављао оне који су гинули за Српску, али исто тако никада
нисам имао потребу да спомињући оне којих више нема, истичем себе.
Зато ми никако није
јасно шта жели Ненад Стевандић када спомиње погинуле борце? Зашто их, Ненаде,
не оставиш на миру, Бог да им душу прости. Нека им је вјечна слава и хвала што
су животе дали за Отаџбину. Нису њигова имена и погибије тако мало вриједни, па
да се користе у политичким препуцавањима и расправама.
Можда би пристојније,
уљудније и искреније било да нам напокон кажеш гдје си то ратовао Ти. Било би,
послије свих твојих прича о борцима, рату, српству и патриотизму, у најмању
руку коректно и морално да једном изађеш пред камере, у јавност и покажеш своју
војну књижицу, рјешење о категоризацији, да кажеш у којој си то бригади
ратовао, да спомињеш само имена сабораца с којима си био у рову, на линији
фронта, да не причаш, не пишеш и не спомињеш оне којих нажалост више нема, док
си ти можда био далеко од линија фронта.
Кажи да ли примаш
борачки додатак, у ком износу, па да сви грађани Републике Срске знају колико
си времена у рату провео. Док год то не покажеш и не докажеш своје учешће у
рату, немаш право ни да друге прозиваш за дезертерство.
Нису, Ненаде,
дезертери били само они који су били изван РС у току рата. Каква је разлика
измећу њих и оних ликова у маскирним униформама (а било их је) који су
„ратовали“ у разноразним секцијама, друштвима, удружењима нпр. у Соколском
дому, у Господској улици, на крвавој линији фронта од хотела „Босна“ до
Кочићевог парка у Бањалуци.
Мени, који сам обављао
дужност министра за борачка питања, много тога је познато и јасно, па мени и не
дугујеш одговоре и објашњења, ја их знам, али многи у овој нашој држави не
знају, а заслужују да знају јер Ти, данас ниси само Ненад Стевандић, љекар.
Уз твоје име и презиме
пише да си носилац одговорне функције потпредсједника
НСРС и народ има право да зна да ли си заиста то што сам за себе стално говориш
да јеси или си, не дај Боже, „лажњак“. Докажи, Ненаде, да ниси - да народ не би
нагађао. Реци јасно и гласно да си борац
ВРС прве категорије, да си као војник, подофицир или официр ратовао за Српску у
РЈ (ратна јединица за оне који не знају), која је прошла ратни пут од - до. Покажи
и докажи да постоји огромна разлика између оних (а било их је) који су, примјера
ради, рањени или саморањени у купаоници под топлим тушем у Бањалуци и оних који
су ране задобили у крвавим биткама, на линијама фронта гдје је ратовала српска
сиротиња, гдје није било ни струје, ни воде, а камоли туш кабина.
У које од ових
рањеника Ти спадаш, Ненаде?
Надам се да ћеш се
сложити са мном да између оних који су шетали градовима Српске обучени као
манекени за војну опрему и оних правих бораца у рововима до којих су тешко
долазиле маскирне униформе, постоји језиво велика разлика.
За те, из рова којима
и сам припадам, дезертери су и они који су побјегли из РС и они који су остали
као „маскирни манекени“ у градовима да воде секције, удружења, друштва, било да
су она соколска, орловска, небеска......, а било их је, знаш Ти то добро
Ненаде.
Нема коментара:
Постави коментар