четвртак, 31. децембар 2015.

NAJBOLJI POLITIČKI DANI M.DODIKA



„Politički pobačaj“ u liku i djelu Tomislava Nikolića javno je saopštio da su ga neke međunarodne diplomate (sreća pa Škrba više to nije) informisale o tome da postoji tajni plan za rušenje Dodika sa vlasti . Dodik mu se javno za to zahvalio. Kako i neće kad zna da ga je to koštalo k'o Svetog Petra kajgana.

Najbitnije za Republiku Srpsku je to što su njih svojica sad izgladili odnose i što je Dodik poslušao Tomu koji je rekao: "Ja nisam idiot, ja nisam politički pobačaj i Dodik bi trebalo da malo razmisli o tome, da sva vrata ne otvara nogama. Kako da sarađujemo s Bošnjacima i Hrvatima kad ne možemo ni međusobno sarađivati".
Još bitnije je da Dodik misli da su mu ovo najbolji politički dani, pošto, dobro obavješten, zna i da neće baš dugo potrajati.

Doktrina šoka kojom svi gramzivi, bahati i beskrupulozni vladari i gospodari, pokušavaju ubiti u pojam svoj sopstveni narod da bi njime lakše manipulisali i upravljali, poslednji je stadij autokratske vladavine. Zastrašiti, šokirati, izmišljati neprijatelje i vidjeti ih svuda oko sebe, ubijati radost i volju za životom svakome i na svakom koraku (osim onih povlašćenih koji imaju pristup vladarskim bahanalijama), postalo je glavno obilježje režima. Pravljenje zakona koje, bez da kažu joj, po hitnom postupku izglasavaju papci kupljeni na skupštinskoj pijaci, a kojih bi se svako normalan stidio u 21. vijeku, samo pokazuje do koje mjere su spremni da idu.

Samo što neće moći daleko stići. Vidjećete.

Zato ljudi, glavu gore! Ne dajte se strahu! Jedino nas strah može porobiti. Ne slušajte političke farmere, bez obzira da li dolaze iz Bakinaca ili Bajčetine! Oni će se još na toj farmi u blatu valjati, blamirati, svađati, miriti i podmetati jedni drugima. Ne dajte da vas uvuku u svoje blato!

Osmjeh na lice, optimizam u srce! To je najgori udarac koji im možemo zadati. Pogledajte ljude oko sebe, pomozite im, uljepšajte i sebi i drugima oko sebe svaki dan. Pogledajte svoju djecu i radujte se s njima! Ona su zaslužila bolju vlast.

Srećna vam nova godina!

уторак, 29. децембар 2015.

Kako od Republike napraviti Bananu?



Najbolji odgovor na ovo pitanje daće vam Dodik lično, ali nije da mu svesrdno ne pomažu svi koji mu svojim činjenjem, ili podjednako nečinjenjem, to omogućavaju.

Vrag je već odavno odnio šalu. Nikome više nije do smijeha, čak ni u ovim pretprazničnim danima, kojima se mogu radovati još samo djeca koja nepokolebljivo vjeruju u Djeda Mraza.

Za nas ostale, vječite optimiste i one koji ne gube nadu, došla su teška vremena. Svaki dan iznova demantuje naše prognoze da dolazi bolje vrijeme, da ovo ne može ovako dovijeka. Da će narod shvatiti, da će se narod pobuniti protiv nepravde i bezakonja koje pokušavaju da ozakone i učine pravdom.

Ili im je stvarno dobro (ima naravno i takvih, pogotovo u administrativnim centrima) ili su stvarno toliko potonuli da im nije ni do čega, pa ni do sopstvenog života i budućnosti.

A ne bi trebalo biti tako. Zajedno nas je k'o pola Beograda. Resursa imamo znatno više. Samo od energetskog sektora i drugih prirodnih resursa mogli bismo da živimo i te kako dobro. 
Ali godišnje nam pokradu par milijardi. Izvuku, isisaju, maznu, klepnu, kako god hoćete. A onda narodu još od bubrega odbijaju. Smanjuju prava, ukidaju i zakidaju gdje stignu.

Slušaju MMF. Ubrzano implementiraju „reformske“ agende. I obračunavaju se sa neistomišljenicima. Ponižavaju žene i radnike u skupštinskim klupama. I to rade s ubjeđenjem i nepokolebljivošću od koje me hvata muka. Nemaju svoje ja, ne treba im. Nemaju svoje mišljenje. I ono je suvišno. Imaju svoje nalogodavce i zadovoljavaju se mrvicama koje im se bace. Sve ostalo ne vide, niti žele da vide.

Otrežnjenje će biti veoma bolno. A stanje još mnogo teže. Zna se zašta služe banane.

петак, 25. децембар 2015.

KAFANSKI SUDIJSKI KADAR


Poznato je da je kafana na Balkanu najvažnija institucija i da se u njoj svi poslovi najbrže završavaju. Novina koju je uvela ova vlast je da je kafana (ali ne bilo koja) postala i istureno odjeljenje pravosudnih institucija RS-a.

Upravo me zvao novinar režimskog lista da me, pro forme, pita šta mislim o tome što je sudija Osnovnog suda Banja Luka, Mirjana Radulović (slika gore) odbacila moju tužbu protiv RUGIP-a zbog nezakonitog raskida radnog odnosa.

Ni moj advokat ni ja, kao stranka u postupku, nisam iz suda dobio nikakvu informaciju, ali režimske novine su na samom izvoru informacija - u kafanskom odjeljenju režimskog suda i u sutrašnjem izdanju Glasa Srpske moći ćemo da čitamo o tome kako je moja tužba odbijena. Ova "hrabra" sudijska odluka biće proslavljena kako dolikuje.

Ne treba puno pronicljivosti da se shvati zašto sudija Radulović svoje sudijske odluke prvo saopštava medijima, pa će tek kasnije, kad stigne iz kafane, obavijestiti stranke u postupku. Ona je tek došla sa strane, nova je, ali ambiciozna i želi da se dodvori dvoru i Keju.

Treba biti potpuno plitak i skučen i dovoljno drzak i moćan da bi sebi dozvolio da mesarski obrađuješ i tranžiraš jednako i policajce i tužioce i pravobranioce i sudije. Da ne spominjem ministre i predsjednike.

Neće trebati još puno vremena da se ovakav nakaradni sistem sam od sebe uruši. Jednostavno zato što mora postojati razlika između kafanskih pevaljki i sudija, između mesara i doktora, između novinara i naručenih piskarala. Ne budemo li tu razliku kao društvo znali napraviti, ne treba nas ni žaliti.

U CARA DODIKA BUDINE UŠI




Mirko Stojčinović, kandidat za koga je Budo Stanković odredio da bude zamjenik pravobranioca u Banja Luci, dobio je amin papanske većine u Narodnoj skupštini RS. Nikoli Tomaševiću, dosadašnjem zamjeniku, nije išlo u korist to što je insistirao da se radi po zakonu i što nije dozvolio da se povuče žalba na nezakonitu dodjelu zemljišta Poljoprivredne škole Budimiru Stankoviću.

Budo Stanković može kod Dodika da završi apsolutno sve. I nema to nikakve veze sa njihovim kumstvom. Ozbiljnije su stvari tu u pitanju. A o kojoj  vrsti ucjene je riječ, otkiće nam možda sam Dodik u svojim memoarima iz kakvog kazamata, kada bude imao dovoljno vremena i kada se oslobodi straha koji sada upravlja svim njegovim potezima.

Brod je izbušen i počije da pušta vodu na sve strane. Putnici u njemu su sve nervozniji i dodatno talasaju spoljnim burama zatalasano more. Svima se čini da je krajnji momenat da izvuku još neki ćar, jer vremena je sve manje. Kapetana niko više ne šljivi, a sve ga se manje boje. Samo je pitanje kada će ga zajednički gurnuti preko palube.

Ova posada nije Republika Srpska, iako bi putnici najradije da to tako predstave svijetu. Republika Srpska će se osloboditi velikog tereta kada ova bulumenta konačno potone. Sa svim papcima, njihovim nezajažljivostima i alavim pokušajima da se dočepaju svega što im se učini vrijednim.

Republika Srpska imaće problem samo ako nova posada koja zamijeni ovu staru bude sklepana po istim principima i ako se bude rukovodila istim vrijednostima: u se, na se i poda se.

Vidi vezane tekstove:

понедељак, 21. децембар 2015.

NENADANJA



Kada sam pisao tekst „A gdje si Nenade Stevandiću ratovao ti?“ nijednom riječju nisam vrijeđao, niti iznosio neistine. U to su se, uostalom, lako mogli uvjeriti svi koji su ga pročitali. Najveći broj komentara upravo je pokazao da su gotovo svi shvatili „šta je pisac htio da kaže“. Shvatili su svi, samo nije Nenad Stevandić. Nije ni želio da shvati, jer prosto nije imao odgovor na jednostavno pitanje koje sam mu postavio. 

Nenad Stevandić, za razliku od mene, može da odgovori putem Nezavisnih novina (u kojima za mene ima mjesta samo u crnoj hronici). Upravo u tim novinama, umjesto konkretnog odgovora na moje pitanje, Stevandić je neuvjerljivo pokušao da me prikaže kao „Dodikovog ili Bakirovog potrčka“. I upravo to i jeste najgora i najžalosnija matrica po kojoj funkcionišu Nenad i Nenadu slični. Ako se neko, ne daj Bože, drzne da im postavi konkretno pitanje koje im se ne dopada, biće proglašen izdajnikom, čankolizom ili vazalom.

Svašta je rekao Nenad u tom intervjuu. Samo nije odgovorio na moje pitanje koje mu se nije dopalo. A možda bi mu bilo bolje da je odgovorio, jer ga ja poslije toga više ništa ne bih pitao. Ali Nenad ne bi bio Nenad kada bi iskreno, jasno i glasno odgovorio na jasno i precizno postavljeno pitanje. Ovako je svojim žalosnim i demagoškim etiketiranjem, samo otvorio nova pitanja.

Objavio je Nenad na svom twiter profilu i fotografiju posvete napisane mojom rukom, na mojoj knjizi koju sam, između ostalih, poklonio i Nenadu.  Da ne bude zabune, knjigu "NEPRAVDA - pravosudnim putevima i stranputicama Bosne i Hercegovine" sam zaista, od srca poklonio i Nenadu. Razlika izmedju Nenada i drugih kojima sam takođe poklonio tu knjigu je u tome što je Nenad pročitao samo posvetu. Da je kojim slučajem pročitao bar jedno poglavlje, znao bi zašto mene ne može zvati  ničijim potrčkom, a najmanje Dodikovim i Bakirovim.

Znao bi Nenad da oni koji se čitav život bore protiv kriminala, nepravde, raznoraznih podmetanja i laži, ne mogu biti ničija potrčkala. Da je meni bilo do toga o čemu Nenad priča, ja bih i danas bio „vlast“, ali i sluga kriminalizovanog režima. Danas, kada raznorazne sluge režima taj isti režim naziva „papcima“, ponajmanje papci imaju pravo da druge etiketiraju.

Poznato je da Nenad mijenja predsjednika Narodne skupštine RS kad god vlast stavlja neku škakljivu i za njih važnu tačku na dnevni red. Tada svi poslanici opozicije napuštaju salu, a Nenad zadovoljno trlja ruke, jer oni koji sjede u polupraznoj sali ne postavljaju neugodna pitanja. I sve glatko prođe. 

Danas je sam Nenad tačka na dnevnom redu Skupštine, ali će opozicija biti u svojim klupama. Bojim se da se Nenad nema čemu nadati. A dok je takvih Nenada na najvažnijim funkcijama u državi, nema nade, na žalost, ni za sve nas skupa.


понедељак, 14. децембар 2015.

A ГДЈЕ СИ, НЕНАДЕ СТЕВАНДИЋУ, РАТОВАО ТИ?




„Ти си дезертер“, рече Ненад Стевандић Вукоти Говедарици и спомену погинулог брата и петорицу припадника Студентске бригаде ВРС, па ме врати далеко уназад, у ратне године, године страдања, патње, погибија, године када се стварала Република Српска.
Врати ме Стевандић у вријеме када сам готово свакодневно остајао без неког блиског, вољеног, драгог рођака, пријатеља, саборца. И готово да не прође ниједан дан, а да их се не сјетим. Сјетим се и свог ратног пута, на који сам поносан.
Имао сам част и да обављам неке од најодговорнијих државних функција у Републици Српској и никада у свом раду нисам заборављао оне који су гинули за Српску, али исто тако никада нисам имао потребу да спомињући оне којих више нема, истичем себе.
Зато ми никако није јасно шта жели Ненад Стевандић када спомиње погинуле борце? Зашто их, Ненаде, не оставиш на миру, Бог да им душу прости. Нека им је вјечна слава и хвала што су животе дали за Отаџбину. Нису њигова имена и погибије тако мало вриједни, па да се користе у политичким препуцавањима и расправама.
Можда би пристојније, уљудније и искреније било да нам напокон кажеш гдје си то ратовао Ти. Било би, послије свих твојих прича о борцима, рату, српству и патриотизму, у најмању руку коректно и морално да једном изађеш пред камере, у јавност и покажеш своју војну књижицу, рјешење о категоризацији, да кажеш у којој си то бригади ратовао, да спомињеш само имена сабораца с којима си био у рову, на линији фронта, да не причаш, не пишеш и не спомињеш оне којих нажалост више нема, док си ти можда био далеко од линија фронта.
Кажи да ли примаш борачки додатак, у ком износу, па да сви грађани Републике Срске знају колико си времена у рату провео. Док год то не покажеш и не докажеш своје учешће у рату, немаш право ни да друге прозиваш за дезертерство.
Нису, Ненаде, дезертери били само они који су били изван РС у току рата. Каква је разлика измећу њих и оних ликова у маскирним униформама (а било их је) који су „ратовали“ у разноразним секцијама, друштвима, удружењима нпр. у Соколском дому, у Господској улици, на крвавој линији фронта од хотела „Босна“ до Кочићевог парка у Бањалуци.
Мени, који сам обављао дужност министра за борачка питања, много тога је познато и јасно, па мени и не дугујеш одговоре и објашњења, ја их знам, али многи у овој нашој држави не знају, а заслужују да знају јер Ти, данас ниси само Ненад Стевандић, љекар.
Уз твоје име и презиме пише да си носилац одговорне функције потпредсједника НСРС и народ има право да зна да ли си заиста то што сам за себе стално говориш да јеси или си, не дај Боже, „лажњак“. Докажи, Ненаде, да ниси - да народ не би нагађао. Реци јасно  и гласно да си борац ВРС прве категорије, да си као војник, подофицир или официр ратовао за Српску у РЈ (ратна јединица за оне који не знају), која је прошла ратни пут од - до. Покажи и докажи да постоји огромна разлика између оних (а било их је) који су, примјера ради, рањени или саморањени у купаоници под топлим тушем у Бањалуци и оних који су ране задобили у крвавим биткама, на линијама фронта гдје је ратовала српска сиротиња, гдје није било ни струје, ни воде, а камоли туш кабина.

У које од ових рањеника Ти спадаш, Ненаде?

Надам се да ћеш се сложити са мном да између оних који су шетали градовима Српске обучени као манекени за војну опрему и оних правих бораца у рововима до којих су тешко долазиле маскирне униформе, постоји језиво велика разлика.
За те, из рова којима и сам припадам, дезертери су и они који су побјегли из РС и они који су остали као „маскирни манекени“ у градовима да воде секције, удружења, друштва, било да су она соколска, орловска, небеска......, а било их је, знаш Ти то добро Ненаде.