TELEFONSKO PRAVO

Budući da sam i u svojoj knjizi NEPRAVDA pisao o procesu koji je protiv mene vođen, secirajući postupke, nezakonitosti, ponašanje i stavove nosioca pravosudnih funkcija, što je, nakon hapšenja sudije Azre Miletić, dobilo dimenziju korisnog svjedočanstva vremena u kojem živimo i stanja pravosuđa na koji smo, izgleda, svi osuđeni, odlučio sam da to isto uradim i sada. 

Na jučerašnjem, drugom po redu, pripremnom ročištu u predmetu tužbe Aleksandra Deurića, Ćane Babić i Danijele Domazet, protiv mene, zatražio sam izuzeće sudije Ljiljane Rajković. Ona je i pored činjenice da tužilačka strana nije dostavila originalnu dokumentaciju, iako je na prethodnom ročištu već dobila dodatni rok od mjesec dana da je dostavi, bila spremna da tužilačkoj strani ponovo odobri dodatni rok, čime je pokazala pristrasnost  i očiglednu naklonost drugoj strani. 

Ova dokumentacija je juče, po Zakonu o parničnom postupku, morala biti predmet rasprave i odluke sudije o njenoj validnosti, što praktično znači da bi, bez te dokumenacije, tužbeni zahtjev morao biti odbijen. Pokušaj sudije Rajković da tužiocima nezakonito da novi rok za prikupljanje dokumentacije, nedvosmisleno je razotkrio njenu želju da pomogne tužilačkoj strani, a tome u prilog govori i njena očigledna uznemirenost, nesigurnost i zbunjenost, koju ne bi trebalo da ispoljava sudija siguran u zakonitost svoje odluke.

Nema nikakve sumnje da je u ovom predmetu bilo intervencija sa strane, tj. odozgo. Zato sam sudiji Rajković i rekao da je kod nas, izgleda, telefonsko pravo najdominantnija i najprisutnija vrsta prava, o čemu se već otvoreno govori i na fakultetima pravnih nauka. Ko je, konkretno, njoj telefonirao, ostaje da se vidi u nastavku…